PSIHOTERAPIJA - Telesna psihoterapija




TELESNA PSIHOTERAPIJA

• Telesna psihoterapija je posebna grana psihoterapije u okviru glavne struje psihoterapije, koja ima dugu istoriju, obimnu literaturu i znanje bazirano na čvrstim teorijskim pozicijama.
• Na Kongresu Telesnih psihoterapeuta u Lindau 1991.godine prihvaćena je sledeća
DEFINICIJA TELESNE PSIHOTERAPIJE:
Direktno i indirektno telesni psihoterapeut radi sa osobom (ličnošću) kao sa suštinskim utelovljenjem mentalnog, emocionalnog, socijalnog i duhovnog života. On/ona potpomaže unutrašnje samoregulativne procese i tačnu percepciju spoljašnje realnosti. Kroz svoj rad telesni psihoterapeut omogućava otuđenim delovima ličnosti da postanu osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi selfa.
Da bi mogao da potpomogne ovaj prelaz od otuđenja do celovitosti,potrebno je da telesni psihoterapeut ima sledeće kvalitete:
1. Intuitivnu svesnost i intelektualno razumevanje zdravog ljudskog razvoja.
2. Znanje različitih šema nerezrešenih konflikata iz detinjstva sa njihovim specifičnim hroničnim rascepima u umu i telu.
3. Sposobnost da održi čvrst referentni okvir, osetljivost da se uoče razlike i sposobnost da se shvati međusobna povezanost:
a) Znakova u organizmu koji ukazuju na vegetativni tok, muskularnu hipertenziju i hipotenziju, energetske blokade, energetsku integracionu pulsaciju, i faze povećanog i prirodnog samoregulativnog funkcionisanja i:
b) Fenomena psihodinamskih procesa transfera, kontratransfera, projekcije, odbrambene regresije, kreativne regresije, i različitih vrsta otpora.


Definicija predmeta TP
Predmet TP je proučavanje interakcije izmedju klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena.

U telesne fenomene spadaju mišicna aktivnost, disanje, položaj tela, mišićne tenzije, neverbalna komunikacija, itd. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha. TP se fokusira na to kako telesni fenomeni mogu da poboljšaju sadašnje psihoterapeutsko znanje, tehnike i razumevanje.


Telesna psihoterapija se zasniva na različitim i eksplicitnim teorijama funkcionisanja duha i tela (mind-body) koje uzimaju u obzir kompleksnost čitavog sistema interakcija izmedju tela i duha. Zajednička bazična pretpostavka je da postoji funkcionalno jedinstvo izmedju duha i tela i da je telo celokupna ličnost. Telo ne znači samo somu i ne znači da se može odeliti od duha tj. psihe. Mnogi pristupi u psihoterapiji dotiču ovu oblast.Telesna psihoterpija je smatra fundamentalnom. Telesna psihoterapija se bazira na razvojnom modelu, teoriji ličnosti, hipotezama o poreklu poremećaja i promena, kao i na bogatim i raznovrsnim dijagnostičkim i terapeutskim tehnikama koje se upotrebljavaju u terapeutskoj relaciji. Postoji mnogo različitih i ponekad sasvim razdvojenih pristupa unutar telesne psihoterapije kao što ih ima u drugim granama psihoterapije. Telesna psihoterapija je takodje i nauka koja se razvila u poslednjih sedamdeset godina na bazi rezultata istraživanja u biologiji, antropologiji, etiologiji, neurofiziologiji, razvojnoj psihologiji, neonatologiji, perinatalnim studijama i mnogim drugim disciplinama. Ona postoji kao specifičan terapeutski pristup sa bogatom naučnom bazom na osnovu eksplicitne teorije. Izuzetno je širok spektar verbalnih i neverbalnih tehnika koje se upotrebljavaju u okviru telesne psihoterapije i neke od tih tehnika upotrebljenih na telu uključuju dodir, pokret i disanje. Stoga postoji veza sa nekim telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskm disciplinama, ali mada one mogu takodje uključivati dodir i pokret, one su veoma različite od telesne psihoterapije. Telesna psihoterapija naglašava kontinuitet i duboku vezu u kojoj svi psiho-korporalni procesi doprinose, u ravnopravnom odnosu, organizaciji ličnosti. Nema hijerarhijskog odnosa izmedju duha i tela, izmedju psihe i some. Oboje su funkcionalni i sastavni delovi celine, kao i interaktivni aspekti te celine.

Karakteristike telesnih psihoterapija :

Teorija oklopljavanja: Polazi se od pretpostavke da je ljudsko biće, pre rodjenja, u osnovi otvoreno, receptivno, netraumatizovano. Proces porodjaja, jake tenzije koje prethode rodjenju, kao i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja, odbrane i emocionalne represije. U zavisnosti od prisustva ili odsustva ljubavi, topline i razumevanja u okruženju ove će se traume ili spontano, prirodno razrešiti ili će se pojačati. Nerazrešene traume se učvršćuju i somatizuju i postaju osnova za neuroze, psihološke probleme ili disfunkcionalna ponašanja.

Za TP je zajedničko shvatanje da intervencija na somatskom nivou utiče na psihički nivo i obrnuto. Konkretno, somatska intervencija bilo putem masaže, vežbi telesne svesnosti, dodira, rada na disanju, itd. uticaće na emocionalni, spiritualni i kognitivni aspekt ličnosti. Terapijski odnos u TP se sastoji od verbalne podrške klijenta zajedno sa nekim oblikom somatske intervencije. Ovakav udruženi rad pomaze i podstiče somatsko oslobadjanje koje je neophodno u kompletnom razrešavanju neuroza ili originalnih trauma i odbrambenih shema.

Ljudsko biće kao energetski sistem: postoje razlike medju pojedinim modalitetima TP u shvatanju o tome da li treba ili ne treba eksplicitno objašnjavati koncept životne energije da bi se razumelo telesno i psihičko iskustvo. Već vekovima se ljudsko biće shvata kao energetski sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina, kineska akupunktura, kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida, kao i Rajh sa bioenergijom. Sa zamenom Njutnove fizike kvantnom i Ajštajnovom relativnošću umesto apsolutnog poimanja prostora i vremena shvatanje materije i energije je dobilo novu dimenziju - medjusobnu zamenljivost, pretvaranje jednog u drugo. I to ne samo na nivou fotona - čestice ili talasa, vec i u telu ljudskog bića. Ove nove paradigme, koje ukljucuju koncepte poput samoorganizujućih sistema, vezuju žive biološke sisteme za fiziku i dovode u sumnju mehaničko shvatanje prirode. To su neke od paradigmi TP sa kojima mnogi telesni psihoterapeuti intuitivno i empatički rade. Pojmovi poput bioenergije ili telesne energije postoje već stotinama godina, kao npr. Ći energija u kineskoj akupunkturi ili Šiatsu, u opšteprihvaćenim tretmanima čak i od savremene medicine.

Holističko stanovište: TP prihvata opredeljenje humanisticke psihologije koja je odbacila Dekartov rascep ljudskog bića i i podržava stav da je čovek sinteza duše, tela i duha. Dakle, naglašava se povezanost uma i tela i insistira se na metodama koje podržavaju to jedinstvo. Uz to, prihvataju stav koji vodi poreklo još od Spinoze i, kasnije, Pijažea, po kome psihu čine odnosi izmedju organizma i njegove sredine. Te relacije simultano uključuju: a) mentalne reprezentacije, b) fiziološko uzbudjenje, c) komunikativni uticaj, d) feed-back mehanizam pomoću kojega se uči.

Dodir i neverbalna komunikacija: Dodir je od suštinskog značaja za TP teoriju i odvaja je od drugih teorija psihoterapije. Ranije je važnost dodira bila samo indirektno dokazana ali novim(2004) rezultatima istraživanja ekipe Prof. Kerstin Moberg, dugim 20 godina sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu naučnu potvrdu ogromne važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje izaziva u organizmu. Njena najnovija knjiga objašnjava kako oxitocin koji se luči prilikom dodira ima toliko važan relaksirajući i lekoviti učinak. Ranije je efikasnost dodira indirektno potvrdjena, odnosno, postoji mnogo obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter and Struve, 1997, ili Bonnet and Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se odredjene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja medju telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo verbalnoj terapiji. U TP ne postoji isključivost. Pošto se ona fokusira na ličnost kao celinu a to znači da verbalna interakcija ima isti značaj kao i telesni fenomeni i ostali neverbalni izvori informacija i komunikacija.

Švedska naučnica, Prof.Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oxitocin koji ima povoljan i lekovit efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast.
Prihvata se stav da unutrašnji psiho-fiziološki mehanizam stvara komunikacijski akt i da on utiče na psihofiziologiju onih koji opažaju ponašanje. Ova pretpostavka je jedna od osnovnih i za transferni model koji predlaže psihoanaliza kao i za komunikacijski model sistemskog pristupa. Postoje istraživanja koja pokazuju kako neverbalno ponašanje pacijenata utiče na terapijski odnos. U njima je jasno opisana uključenost telesnih fenomena u psihoterapiji (navedeno delo Bonneta i Milleta).

Etika dodira. Cilj je bio klijentova dobrobit i zaštita da se postavi sistem po kome će klijent dobiti mnogostruka pozitivna dejstva dodira a biti zaštićen od bilo kakve zloupotrebe ili seksualnog iskorišćavanja. Posle ogromnog broja diskusija u stručnim krugovima, pogotovo sa najpoznatijim psihoanalitičarima (da bi se ispravila greška u teoriji nastala zbog Frojdove nesposobnosti da zamisli topao neerotski dodir), niza vrlo interesantnih članaka i analiza (neke smo predstavljali na domaćim kongresima), postavljen je sistem pravila koja su celu problematiku podvela pod kontrolu. Oformljeni etički komiteti u svakom Udruženju TP, pored ostalog, vode računa o pravilnoj primeni postavljenih normi spolja i nivoa unutrašnje zrelosti. Na žalost, prostor nas ograničava da ovde prenesemo celi tekst etičkih principa dodira.

Biološki pristupi: biološki modeli su konzistentni i podržavaju stav TP o jedinstvu tela i uma. Brojna istraživanja su pokazala da je psihopatologija znatno povezana sa fiziološkim i biohemijskim fenomenima (ona su podstakla razvoj psihijatrijske farmakoterapije). Brojna literatura na tu temu jasno pokazuje da od antitela do hormona, od hormona do neurologije, od neurologije do raspoloženja, od raspoloženja do ponašanja, od ponašanja do okoline, od komunikacije do percepcije i od percepcije nazad do biohemije postoji kompleksna mreža odnosa koji utiču na razvoj psihopatologije. Mnogo se psihoterapija razvilo iz saznanja da bi idealna terapija trebala da uključi i utiče na ceo taj ogromni sistem. Do danas, medjutim, nijedna od njih nije u stanju da svojim metodima upravlja celim sistemom. Svaka od njih je razvila metode za neke od krucijalnih aspekata nekolicine matrica unutar sistema sa nadom da će na taj način, dakle, posredno uticati na ceo sistem. TP pokusava da proširi domen uticanja uključivanjem ponašanja kao i uticajem ponašanja na:

a) fiziologiju
b) raspoloženje
c) svest
d) komunikacijske stavove.

Modeli zdravlja: etički i praktično TP ne zastupa bilo koji od apsolutnih, idealnih kriterijuma zdravlja koji bi se smatrali indikatorom za završavanje psihoterapije. Cilj TP, u tom kontekstu, može da se opiše kao oslobadjanje od bola, neprijatnosti ili neuspešnih načina samoregulacije. Klijent je glavna determinanta uspešnog završetka terapije. To znači da se, uopšteno gledajući, konačna odluka bazira na klijentovim osećanjima o samome sebi i samoproceni o značajnom (tj. u meri koja može da se izrazi pragmatičkim konceptom “dosta dobrom”) poboljšanju svog stanja. Medjutim, ovaj subjektivni doživljaj često prati i osvešćivanje klijentove istorije i njenog uticaja, uravnoteženije prihvatanje te istorije i njenih glavnih protagonista, često i poboljšanje porodičnih odnosa, veće zadovoljstvo svojim poslom, povećano osećanje adekvatnosti, kompetencije i potencijala, dublji kontakt sa emocijama i unutrašnjim osećanjima, snažniji osecaj selfa i samopouzdanja. Terapeut takodje može da registruje da je klijent unapredio sliku o sebi, da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se opušta, adekvatnije savladjuje stres, adekvatno ispoljava emocije; klijent vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem i kožom, snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju zdravijeg životnog stila.

Korisni linkovi

www.tepsyntesis.org.rs
www.eabp.org